Bio sam nepoverljiv kao dete. U mladosti sam preterao: počeo sam da verujem svima. Ta mladost me je “držala” dok nisam napunio pedeset godina. Tada sam konstatovao da moji mnogobrojni saradnici, ustvari, nisu moji prijatelji. Od tada verujem svemu i u sve - osim ljudima! Naravno, ako izuzmem najužu porodicu.
Nepoverenje može da protiče bezbolno, kao otrežnjenje. Kao brzo suočavanje sa stvarnošću posle buđenja i uspešnog bega iz niza snova. Ipak, još je očuvana ona nit koja se provlači od dečaštva, preko razuzdane mladosti u kojoj sam verovao da mogu sve, pa do takozvanih “zrelih dana” koji su me zatekli u prilično oparanom “životnom džemperu”. Ta nit je - ljubav! Ljubav, nenaučena, dakle, ne kao posledica “dresure” ili nametljivog vaspitanja, već dodeljena kao polazište za sveobuhvatno ophođenje prema okolini.
Tako i danas, kao i u vreme “davnog juče”, ja volim i razumem biljke, životinje i decu! Ma kakvi bili - pitomi ili divlji. Možda je van konteksta, ali svakako moram da pomenem i svoju ljubav prema devojci koju volim od 1968. godine a koja je deset godina kasnije postala moja žena. Sa njom sam prošao sve faze odrastanja i sazrevanja. U odnosu na to, javlja mi se nagoveštaj uloge mog Anđela čuvara. Sreću, u toj sferi svog života, tretiram kao poklon! Možda zaslužen...ili, ko zna?
Moja stvaralačka reka ima najmanje dve pritoke: melanholičnu, koju sam izražavao kroz svoje ljubavne melodije i stihove i onu drugu - duhovitu, koja me je “primorala” da se igram humorističkim stihovima, igranim vicevima i skečevima. Zabavljajući sebe, oraspoložio sam nekoliko milona duša željnih rasterećenja i zabave. Oni, koji su više skloni “tihoj patnji”, i danas nalaze sebe u mojim pesmama o ljubavi.
I tako, dok sam ja, kao ekstrovertna stvaralačka pojava, liferovao pesme, refrene koji su postali hitovi, humorističke televizijske emisije i satirične kolumne - svet se ubrzano menjao. Tehnološki - a ne mentalno. Iz tog “napretka” izrodila se otuđenost. Već dugo sam svedok nedostatka emocije u svojoj široj okolini, pomanjkanja vremena za kontakt sa svojom i tuđim dušama.
Sećam se, kad sam bio mali, porodice su se posećivale. Kada su svi postali vlasnici telefona, druženje je “proređeno” jer je moglo dugo da se telefonira. U centru Beograda, na Terazijama (i na još mnogobrojnim punktovima u gradu), svakog decembra, onako, pod snegom, nicale su tezge za prodaju Novogodišnjih čestitki. Motivi sa Deda Mrazom i Sneškom Belićem, malim kućama u snežnom smetu, raznobojnim kuglama za kićenje jelke...krasili su te male kartone. Narod je voleo da prijateljima i rođacima (uz pomoć poštara) zaželi srećniju nastupajuću godinu. Posle ponoći, ljudi su često odlazili kod najbližih - da se lično izljube!
Danas su ulice mog rodnog velegrada ispunjene zamišljenim, ozbiljnim i zabrinutim ljudima. Uglavnom užurbanim, ali, ma koliko umorni bili, mnogi od njih, dok koračaju, uz uvo drže priljubljen mobilni telefon. Svi stalno moraju da budu u kontaktu i nešto važno da čuju ili saopšte. Šta više, ova naprava im je omogućila da ne troše novac na papirne čestitke na koje se lepe poštanske markice (ličnim oblizivanjem iste). Ne moraju čak ni da telefoniraju, vec šalju SMS-cirkularna pisma, takozvane “univerzalne dobre želje” koje je neko drugi osmislio. Onda vam se dogodi da od troje poznanika dobijete isti tekst! Izostao je napor ličnog učešća emocije. Preostala je novostečena navika, bez obzira na vrstu praznika.
Samo oni kojima je ostalo manje budućnosti, a koji iza sebe imaju više prošlosti, dakle, samo oni mogu da iz iskustva prave upoređenja. I onda, tu dolazimo do zaključaka: malo ko se na ulici smeje i prepričava viceve; retko ko te pita “Kako si”, a da ga pritom to zaista i interesuje; skoro niko ne čita knjige; uglavnom se hrane informacijama iz tabloidnih novina i tv-emisija koje, da su samo malčice površnije - lebdele bi! Roditelji nemaju vremena za decu, škola “čupa kosu” od razuzdanih klinaca koje vaspitavaju video-igrice i “estradna pamet”!
Nezaposleni se nadaju nekakvom zaposlenju, neoženjeni i neudati veruju u moguću ljubav, a svi zajedno (a tu je medicina nemoćna) pokušavaju da postanu imuni na “infekciju” novog doba, poznatiju kao - “sticanje novca”, te, vrhovne životne kategorije koja je postala ideologija i žalosna praksa.
Nekima od nas ostaje vera u srećan kraj života, ljubav najbližih kao oslonac i nada da nismo uzalud potrošili svoje emotivne kapacitete.
JUGOSLAVIJA PO SEĆANJU
Bilo je tu: prodavnica široke potrošnje,
radnih akcija i manekena za narodne nošnje;
novih uzanih, tek asvaltiranih puteva sa dve trake,
besplatnih školskih knjiga za đake,
bivših vojnika i pritajenih sveštenika,
Titovih pionira, plastičnih šolja i tanjira,
zvaničnih lovišta i tajnih skrovišta,
vedrine,
nasilne otkupnine,
dokoličara,
alkoholičara,
nadahnutih pisaca i poeta,
tajnih službi i javnih klozeta;
svemu se nalazila svrha,
pa su umetnici bili slobodni a umetnost, često,
po naređenju sa najvišeg vrha;
bilo je (gledajući iz perspektive krivičnog zakona) poštene inteligencije,
osigurane egzistencije,
radnika i seljaka,
zanesenjaka,
elektrificiranih sela - po danu bez mraka;
bilo je divnih pejsaža, netaknutih livada, uvala
i budala - koje je naša JNA čuvala;
neprskanog povrća i voća,
a bilo je bogami i zloća:
za siledžije i lopove razne
bile su predviđene prave kazne;
viorile su se zastave svih prihvaćenih boja,
ulice su se zvale imenima narodnih heroja;
čuo se cvrkut određenog broja ptica
i zveckanje ključeva za stanove vojnih lica.
Jugoslavija je imala ronioce,
gonioce,
planinare,
privatne stanare,
nezagađene reke i potoke,
ostrva i otoke;
komšije - uvek spremne za pozajmice,
gumene kabanice,
bezbolno kontrolisane radio stanice
i jasno označene granice;
imala je bezbrižne klince,
uredno podšišane omladince
i mudre starce,
u vis začešljane zrele muškarce,
najlonske gaćice
i vredne domaćice;
bile su tu i državne banke,
sećanje na revoluciju i ustanke,
jednoobrazne čitanke,
disciplinovane radne žene
i osmosatno radno vreme.
U Jugoslaviji je moglo da se svira,
aplaudira,
zapošljava preko veze,
da se pišu naučne teze
a doktorati proslave uz meze;
moglo je da se planira,
egzistira i profitira.
Skromne porodice su bile u stanju
da se prepuste letovanju,
jer, bila je to država u kojoj je moglo da se diše,
manipuliše i penzioniše...
i - svi su stalno bili mladi,
što je bilo evidentno na Prvomajskoj paradi;
svako revolucionarno, pa i reakcionarno uverenje
moglo je da se svede na izletničko pečenje;
samo moralno-podobni šoferi mogli su da voze
službena kola u kojima su funkcioneri!
Narod je igrao narodna kola
na nekoj livadi uz pečenog vola
dok nije popadao s nogu.
Neki su zahvaljivali “partiji” a neki - Bogu!
Kada je Jugoslavija “postala baba”,
nekako nejaka, tojest slaba,
organi su prestali da joj funkcionišu
i došlo je vreme da je otpišu!
Pojavile su se vođe novih imena
koji su prebrojavali prezimena;
zaraženo nekim infektivnim vetrom,
sukobilo se srce sa jetrom,
zavadio se brat sa bratom
i sve se okončalo ratom!
Nesklon poniženju,
živeo sam u takvom okruženju
u kojem se isto pitanje vrti:
ima li života pre smrti!?
