Magazin “Ona”, 20. 01. 2011.
“Ona - sve mi prašta, sve prećuti,
ona - zna šta želim jer me sluti,
putevi nas isti vode
jer, kako bi brod bez vode!?”
“Ona” – sa kant-autorskog albuma iz 1980.
Skupilo mi se vreme kao neadekvatno opran vuneni džemper. Tako su mi blizu sećanja na vreme ranih sedamdesetih, a tako daleko hiljade koncerata (Rokeri s Moravu) koji su usledili kasnije. Toliko poznanstava, saradnika, slučajnih susreta... a tako malo imena u telefonskom imeniku. Šta se ustvari dogodilo? Da li u “flašu od litar” može da stane litar-ipo uspomena?
Promenio sam pet osnovnih škola i petnaest adresa na kojima sam stanovao do trenutka kada sam 1981. kupio stan. Koliko je to školskih klupa, učionica, dvorišta i spratova? Moguće je da sam u zaborav “spakovao” sve ružne trenutke, a onda, u nepažnji zaturio i mnoge lepe.
Uvek sam bio na svoju ruku, ali – za tuđu sreću. Instaliran sam da bih emitovao! Ovo sam, naravno, konstatovao mnogo kasnije, kad me je uhvatio “matorluk”.
Pre četrdeset godina, Miki Jevremović je otpevao moju (prvu snimljenu) pesmu “Ako jednom vidiš Mariju”. Sledile su: “S kim si sada kad je tužno vreme”, “Narcisi plaču, ljubavi”, “Kad bih znao da je sama”... pa tako – deset godina. Miki je snimio devedeset minuta moje muzike. Uz njega, još tridesetak pevača iz ondašnje države. I zabavnjaci i narodnjaci. I poznati i novajlije. Ko god se pojavio na portirnici mog stvaralaštva – dobijao je pesme: već slavni – Đorđe Marjanović, Dragan Stojnić, Olivera Katarina, Silvana Armenulić, a onda – “Tako je plakala Isidora” (Rade Vučković), “Ti nisi moje sunce” (Miša Marković) i “Nisi znala da te volim” (Rale i Mira).
Sve se to zvalo “zabavna muzika”, “lake note”, “šlageri” (danas – “pop-muzika”), a moje pesme, ma koliko bile sentimentalne i melanholične, nisu uopšte “lake”, kao što ni ljubav nije uvek lepršava a o njoj sam najviše pisao. “Ona” je bila stalna meta moje inspiracije, osim kada sam pisao za decu i vojnike.
Onda se, 1977. (valjda isprovociran šarmantim bivanjem u JNA) pojavio onaj “otkačeni” deo mene, uvek spreman na štos. Tako su nastali Rokeri s Moravu i 220 pesama u tom maniru na 20 albuma. Za razliku od prve faze, kada sam samo po nekad izlazio na scenu, sledilo je trinaest godina “putujućeg života”. Deset meseci godišnje, putovali smo po celom svetu i Jugoslaviji. To je bio moj estradni život. Uporedo, plasirao sam i svoje kant-autorske albume, ali, za većinu publike – bio sam “roker s Moravu”!.
Kada je “pukla” država, u meni je odzvonila odluka da prekinem sa putovanjima i posvetim se televizijskim šou-emisijama čija bi me realizacija vezala za Beograd. Od tog trenutka (1992.), počinje treća faza mog javljanja naciji. Kroz smeh. Smeh je mogao da me spasi od traumatične okoline, od razočaranja u saradnike za koje sam mislio da su mi prijatelji, a ujedno da bude “lekovit” i za tv-gledaoce kojima nikada nije dovoljno humora. “Folk-liga” na Studiu B, “Bebevizija” na tv-Politika i osmogodišnji “BB Šou” na tv-Pink, stvorili su novu sliku o meni. Otkriven kao komičar (transformer), za nove generacije bio sam – Slavujka.
Kritičari me (uglavnom) nisu hvalili, novinari su (neutralno) beležili popularnost a publika je neosporno volela to što radim. Paralelno, objavljivao sam knjige poezije, pisao novinske kolumne i muziku za filmove, uređivao i vodio radio-emisije... i tako mi se dogodilo 40 godina karijere.
U ranoj mladosti sam nahranio sujetu, a kao “polu-zreo” čovek, ispunio sam sebi želju da oformim porodicu. U dvadesetosmoj sam se oženio Magdalenom, a onda su iznedrena i naša zajednička dela – Anita i Doris. Za razliku od mnogih muškaraca koji beže od kuće, ja sam oduvek bežao u svoj dom. Tako je i danas. Sa osmehom mi otvaraju vrata kada se vraćam kući. Voli me i zet! Pas Baki me obožava! Najnoviju radost mi priređuje unuka Anabela, bez čijeg osmeha i zagrljaja, teško da mogu da “preživim” dan. Pogotovo što joj je (u ovom trenutku) najčešće izgovorena reč – “deda”!
Novo vreme, novi ljudi, novi kriterijumi. Ne obazirem se na diktate muzičke mode, već i dalje stvaram za “emotivce”. Nove pesme na albumu “Retroaktivan”, potvrđuju da ne odustajem od pamtljivih melodija (a kažu da je “retro” u modi) i da sam aktivan. Eventualnu disproporciju duha i godina (u sebi), doživljavam sa osmehom. Dakle, vreme je potvrdilo da sam rođen kako bi drugi uživali u mom stvaralaštvu... a ja ću da se snađem.
