Intervju
BIZETIĆ: UZ SMEH SE LAKŠE STARI
Večernje novosti, 16. april 2011.
Koncertom u Domu sindikata Boris Bizetić obeležava 40 godina uspešne karijere. Nijedna televizija koja je emitovala moje humorističke emisije nije mi plaćala honorar
MULTITALENTOVANI umetnik Boris Bizetić, vođa legendarnih “Rokera s Moravu” i tvorac hit serije “BB šou”, ove godine obeležava četiri decenije karijere i tim povodom planira da u novembru održi solistički koncert u beogradskom Domu sindikata. Obeležavanje značajnog jubileja započeo je prošle godine, objavljivanjem albuma “Retroaktivan” na kojem se, uz 10 novih ljubavnih pesama, nalazi isto toliko “srodnih” - koje se nikada do sada nisu pojavile na disku.
Koncert će biti izbor mojih najpoznatijih kompozicija iz zabavnog žanra - kaže, za “Novosti”, Boris Bizetić.
Pevaću ih uz goste, pevače koji su svojevremeno snimili neke od tih pesama, ali i one koji će prvi put biti “izvođači radova” u mojoj muzičkoj radionici.
Šta vam je prva asocijacija na “Rokere s Moravu”?
Inteligencija, vedar duh i stalna spremnost da se parodira život. Na 20 albuma, objavljeno je preko 200 pesama koje sam napisao za “Rokere”, estradno i diskografski - neponovljive.
Uspešni pevači udahnuli su život vašim stihovima, na koju ste interpretaciju najponosniji?
Ako izuzmemo moje kantautorske ploče, Miki Jevremović je otpevao najviše mojih pesama. “Ako jednom vidiš Mariju”, “S kim si sada kad je tužno vreme”, “Narcisi plaču, ljubavi”, samo su neki od hitova koje danas tretiraju kao evergrin. Uspešno sam sarađivao sa Đorđem Marjanovićem, Draganom Stojnićem, Radetom Vučkovićem, Silvanom Armenulić, Mišom Markovićem, Mirom Beširević... Više od 30 pevača, u vreme stare Juge, snimilo je moje pesme. Najponosniji sam na neke pesme “Rokera s Moravu”, koje sam otpevao sa Zvonkom Milenkovićem.
U kojoj koži se najbolje osećate kao: kompozitor, tekstopisac, pevač, pisac, glumac, voditelj, Slavujka?
Najlepše se osećam u svojoj kožnoj jakni s resama. Od ovih „koža“ koje pominjete - svaka mi je mila, jer, dok nešto radim, ja sam baš “to”!
Gde su danas Slavujka i Baki?
Desetak likova koje sam lansirao u “BB šouu” i nastavio u aktuelnoj “Smeh terapiji”, samo su nastavak parodiranja mentaliteta i karaktera koji nas okružuje, što sam 1977. započeo sa “Rokerima”. Slavujka je “ženski roker”, a Baki se i danas može videti po kafićima, samo, umesto “sine”, uzrečica mu je “znači”.
Postoji li šansa da se junaci “BB šoua” okupe na snimanju specijalne epizode?
Nijedna televizija koja je emitovala ili emituje moje humorističke emisije, nije mi plaćala honorar! Zarada je bila ili nije bila od sponzora. Ako bi neka producentska kuća našla svoj interes i naručila “svež” materijal, okupio bih bivše saradnike, namamljene obećanjem da će dobiti honorar. Ali stvarno!
Posle toliko godina, kako je moguće da vam inspiracija nije presušila? U čemu je pronalazite?
Izvesni tajkun iz zapadne Srbije, postavio je sina za direktora lokalnog fudbalskog kluba. Kada su se u svlačionici, igrači požalili na kopačke koje su “prozevale” i pitali: “Gazda, kad će nove kopačke?”, autoritativni mladi čovek je odgovorio: “Strpite se, i ja se strpavam! Biće i nas i kopačaka!”. Evo vam inspiracije! Kad god mi je potrebno, dovedem se u inspirativno stanje.
Mislite li da posle 40 godina uspešne karijere zaslužujete bolji tretman u Srbiji?
Neki mi kažu: “Šta hoćeš? Imaš porodicu i brak na čemu bi ti mnogi pozavideli!”, a ja im odgovaram: “Da li je normalno da sa ovakvim iskustvom i višestrukim dokazanim talentima - nemam autorsku emisiju na nekoj većoj televiziji? Zar je stvarno uslov za to moje učlanjenje u neku stranku?”
Da li vas opterećuje svest o prolaznosti?
To, da je sve prolazno i da smo svi prolaznici u svom i tuđim životima, bilo mi je jasno već sa 25 godina. Kreativni ljudi imaju sreću ako nešto ostave za sobom. Zbog toga je umetnost privilegovana. Žalosno je samo što su ulična površnost i neznanje, uz nedostatak kućnog vaspitanja i obaveštenosti - postali naša stvarnost u privatnom i poslovnom ophođenju.
Razmišljate li o penziji?
Kada sam se, pre 20 godina umorio od estradnih putovanja, odmah sam hteo da budem penzioner. Slična želja mi se javila posle 536 snimljenih epizoda “BB šoua”. S vremena na vreme, kad mi se svašta smuči, poželim da osvanem na obali nekog mora i da ćutim. Onda mi se ponovo javi onaj koji piše ili komponuje, pa ja, kome je sada potrebna češća dopuna baterija - ponovo radim.
Kako su vam ćerke?
Anita i Doris su moji višegodišnji saradnici bez kojih ne bih mogao da kreativno završim ništa od ovoga što radim i što se objavljuje. I u muzici i u TV produkciji.
Kakvi ste kao deda i tast?
Divan sam - kako god da me posmatrate. Za zeta imam slogan: “Zete - ti si dobro dete!”. Njegovo ponašanje zaslužuje sve pohvale, a posebno mi je drag jer je “koautor” moje unuke Anabele. Njoj svakodnevno padam u zagrljaj. Dedinju sreću može, ako ume, da oseti samo deda.
Budući da je Čeh, kako se zet Jozef uklopio u porodicu Bizetić?
Moj zet govori srpski i čita ćirilicu. Navija za našu reprezentaciju i postao je obožavalac “Rokera s Moravu”. Nisam baš shvatio zašto, ali voli Beograd.
Kako zadržati osmeh na licu u ovom vremenu?
Pitanje je čime izazvati osmeh kod potpuno ruiniranih i bezvoljnih građana od kojih su mnogi na tabletama? Oni koji imaju sposobnost da neprilike shvate kao štos, i da svemu što nam se događa daju humorističku notu, lakše će ostariti.
Rijaliti Srbija
Javna scena u Srbiji pretvorila se u rijaliti. Šta treba učiniti da bi se to promenilo?
Gledači televizora, čitači novina i slušači radio aparata, bombardovani su najprizemnijim sadržajima bez sadržaja. Ta komšijska potreba da se sazna prljava tajna tuđeg života, prerasla je u izvrtanje gaća u člancima, emisijama i kafićkim sedeljkama. Paparacologija bi mogla da postane novi predmet na fakultetu za žurnalistiku. Način koji vodi do novca, već dugo je bez kriterijuma i časti.
Pišem autobiografiju
Pišete autobiografiju?
Moji autobiografski memoari “Svedok svog života: prvih 50 godina”, obuhvatiće sve čega se sećam iz detinjstva, mladosti, srednje starosti i ranog matorluka. Biće to veselje za bivše prijatelje, kumove i rođake, poslovne saradnike i prosvetne radnike. Moje impresionističko i šupljikavo pamćenje, dozvoljava mi da nešto i nekog ispustim, ali, život mi je kao scenario za film, načičkan ljudima i događajima. Budući da za sve ovo vreme nisam govorio o privatnim stvarima, knjiga može da bude interesantna onima koji bi da upotpune površno saznanje o meni, koji sam ih tolike godine rasentimentalisao ljubavnim pesmama ili uveseljavao komičnim likovima.
